Четверг, 28 марта 2024   Підпишіться на отримання новин  RSS  Лист редактору
Популярно
Про українську відьму та екстаз дізнаються в Азербайджані

Про українську відьму та екстаз дізнаються в Азербайджані


Письменник із Азербайджану Агшин Алієв переклав поетичні твори українських письменників Сергія і Тетяни Дзюби із Чернігова азербайджанською мовою.

Сергій Дзюба / Serhii Dziuba  (вірші подаються азербайджанською мовою та в оригіналі — українською).

Cadugər haqda ballada

 

Bir dəfə kefim saz idi

Masada milçək əsnədi...

Birdən Panna təşrif etdi –

Pəncərəmdən külək əsdi.

 

Qoymağa soyuducu seçmək

(O, bir tank kimi, səs edir),

Soruşdu o nəzakətlə,

hər şey qaydasındadırmı?

Cadugərlə üzləşdinmi?

 

Söyləndi yağlı, dodaqları ilə,

Dili dəniz düyünütək bağladı: necə?

Mənim mənzilimdə – ayaqyalın bir xanım

Sanki küləkləri əliylə sıxır!

 

Bir şahzadə kimi xalıdan keçdi:

«Əzizim, rahatca, indi nəfəs al...

Axı evdə su ilə bağlı çətinliyim var,

Sadəcə qəlbimi yumaq istərəm».

 

… Bir milçək sanki yuxuya getdi,

İndi qonşularda sakitdir daha;

Panna iki saatdır yuyunmaqdadır!

Yaxşı ki, xanımım qohumlardadır...

 

Hər şey göz yaşla çıxdı, bu başqa məsələ!

Sevincdən ağlayıb yer süpürürəm.

«İstini, soyuqu hiss eləmişəm,

Qadıntək özünü yenə hiss etdi.

 

Bir igid haqqında danışacağam,

Nəzakətli şirin cəngavər haqda...»

«Və düşündüm: Ukraynaya bir şan da,

Qazanmışam, buna görə xoşbəxtəm!»

______________________________

 

Балада про відьму та екстаз

(бувальщина)

 

Був час, коли усе вже по цимбалах,

І муха позіхала на столі...

Аж раптом в гості пані завітала –

Влетіла у кватирку на мітлі.

 

Обрала холодильник для посадки,

Дарма що той, мов танк, задеренчав,

І чемно запитала: «Все в порядку?

Ти що – ніколи відьми не стрічав?!»

 

Я щось заплямкав вражено губами,

Морським вузлом зв’язало язика:

У мене вдома – зовсім гола дама,

Та ще й мітлу тримає у руках!

 

Вона ж пройшлась граційною ходою:

«Та що з тобою? Чом, герою, зблід?!

У мене, друже, кепсько із водою,

Я хочу лиш помитися, як слід...»

 

... Давно яєчня на плиті схолола,

Сусід уже сусідку від любив,

А пані в ванні – дві години – гола!

Все ж добре, що дружина у батьків...

 

Наразі вийшла – Боже, ледь не плаче,

Мітлу свою від збудження скубе:

«Я мала все – холодну і гарячу,

Я знов відчула жінкою себе!

 

Та про такого справжнього мужчину

Всім подругам до ранку розповім...»

І я подумав: «Слава Україні!

Ну хоч одній, на диво, догодив».

* * *

Mən sonuncu şeirimi.

Bir zamanlar yazacağam

Qocalığı yaşamaram

payızın yarpağı tək

Öz yoluma düşəcəyəm

Bəlkə belə asan olar.

Sən narahat olma,

Mən səninlə görüşə

onsuzda gələcəyəm.

 

Məbəddəki,

cəlbedici

nazik şamtək.

____________________

 

 

* * *

Упали листья на дорогу,

Они упали, им легко...

Татьяна Гнедаш

 

Колись я напишу

останнього вірша

і не доживу

до старості:

впаду собі на дорогу

осіннім листям

і мені буде легко.

 

Не хвилюйся.

Я все одно прийду

на побачення з Тобою,

зваблений

тоненькою свічкою

у храмі…

Yuxu

 

Mən bir şair olub,

Min il yaşadım

Amma sonda hər şey bitdi.

Yalnız ayağımın izi,

qalmışdı qum üzərində

Bir gün gəldi o da itdi

__________________

Сон

 

І був я поетом,

І жив тисячу років…

А потом усе минуло:

 

Тільки відбитки Твоїх ніч

На піску.

* * *

Mənə çox təəccüblüdür:

Günəşi rəsm etmişəm,

Amma o istilik verir.

 

* * *

Mənə çətin:

Ulduzlar düşür,

Amma arzular bitib.

 

* * *

Mənə yaxşıdır:

Portulaq yaxşı rəng verir.

Sanki mənim məzarımda.

____________________

* * *

Дивно мені:

намалював сонце,

а воно гріє.

 

* * *

Тяжко мені:

падають зірки,

а бажання закінчилися.

 

* * *

Добре мені:

красиво цвіте портулак

на моїй могилі.

Тетяна Дзюба / Tetiana Dziuba

* * *

Qarın şappıltısı zalım çovğun ilə,

Dünyadakı sehrilərin anası.

Açıq səma ilə uçduq qolbusa

O ağ apostolun uşaqları biz.

 

Ardınca atıldı gün sarı yanaqıyla,

Gülməkdən qan qızartdı dodaqları.

Donmuş üfüq yaxınlaşırdı sanlki,

Uzaqlaşan isti Kubanın şəkli

 

Tuurist jurnalında bir ulduz parlar,

Həftə içi boz paltoları təks edir.

Sarmat qadınların düz yolu kimi

Kosmos – kompas ülgücündən krçirir.

 

Qarın şappıltısı zalım çovğun ilə –

Dünyadakı sehrilərin anası.

Açıq səma ilə uçduq qolbusa

O ağ apostolun uşaqları biz.

______________________

 

* * *

Сніг лапатий – син слухняний віхоли.

Полозки санчат – півусмішки.

Ми з планети круглої в небо їхали.

Звісно, білі ангели – діти трішки.

 

І кидалось сонце вслід цуценям рудим,

І від сміху в кров розсікались губи.

Як розтане швидко цей зимовий дим –

Хтось у ньому лиш рукавичку згубить…

 

Чи зоріла доля нам, чи звізда вертепу

Крізь шинельних буднів непохитний стрій?

… Не сахайсь закляклих серед степу

Кам’яних бабів – невідбулих мрій.

 

Сніг лапатий – син слухняний віхоли.

Полозки санчат – півусмішки.

Ми з планети круглої в небо їхали.

Звісно, білі ангели – діти трішки.

* * *

Bu gün sən kefdən ayılıb gəldi.

İblisli qurumuş bir çələnglərdə

Məzarlıqda bitmiş çiçəklər verdi,

Müqəddəs əsrlər naminə deyil.

 

Yeni qalxmış o yüksəkliklərə

Qarğanın yalnız sinəsi düşür.

Ay Victoria, dua etginən sən də

Yalanı əli ilə qoruyur büzür.

 

Əllləri də yalanlarla doludur,

Yalanlarla, palanlarla doludur.

Günəşin də ləkəsində cücərir:

Paslı çovdar tortlarında qovurur.

 

Günəbaxanlar boyunlarını qaldırır:

Quzu bıçaq üçün sanki yerilkir.

Tərəddüdlük xəyanətdən pisidir.

Mənaları dəyanətin hisidir.

 

Pomada qanı, yaradana həmd olsun,

Manjetdə günəbaxanın qanı.

Sərxoş çirkinin üstündən hıçqırır

Zəfər yanlara süründü. Ar olsun.

 

Oğlan raqatqadan nişan alıbdı.

Sobada Tanrısına.

Bu gün sən kefdən ayılıb gəldi.

________________________

* * *

Ти сьогодні прийшла з похмілля

У зів’ялих пожухлих вінках.

Віддавало цвинтарем й цвіллю,

А не славою у віках.

 

У розкопану свіжо вись

Груддям падає вороння.

Ох, Вікторіє, помолись

Й затулись рукавом від щодня.

 

Тут, на стеблах жовтавих, сонячних,

Проростає у небо олжа.

Підіймають голови соняхи,

Як жертовне ягня до ножа.

 

А вагання – жахніші зради,

А деталі затруть сюжет.

Цей кривавий відбиток помади –

І порожній рукав до манжет.

 

П’яні схлипи за переможеними

І за тими, хто переміг…

Хлопчик «цілиться» заворожено

У знайомий сусідський сміх.

 

Ти сьогодні прийшла з похмілля…

* * *

Qalarsan sən yalnız qatar yolu tək.

Talehin qəddar cayanaqlarında,

Ahanı qaraçı ağ daş slonundakı,

Uşağı tərpədib, tabutu tutub.

 

Sən sürüşkən bəzəkli, keramik və incə,

Hamar bir daş üstü yazılmamışdır.

Bir yarışda dönüş əlamətisən

Tərəfimdən bütün keçid etmişdir.

 

Mandalada sədaqət və inam, iç-içə,

Körpə qələm budaqlarına bənzər.

Naxış qızıl kölgə kimi tunc olur,

Bir hindunun bədəni oxrası kimi.

 

Roza xanım kimi əlində iynə,

Zəhərin beril ilə olan yer hanı.

Sevgi bir zombi.

Sevgi bir Golemdir.

Sevgi öldürən robotdur.

___________________

* * *

Залишишся лиш візерунком вокзальним

На вутлих причалах мого життя,

Де біла циганка у чорному залі

Вколисує долі сумне дитинча.

 

Ти – лиш візерунок химерний і тонкий

У храмі прощання й вчорашнього чаю.

Ти – знак повороту шаленої гонки,

Який проминула (чи ще проминаю?).

 

Десь вірність і віра сплелися корінням.

Не вийти із кола магічних обручок.

А цей візерунок – примарною тінню,

Мов розпис на тілі індійця-гаучо,

 

Чи квітка міледі, очищена болем,

На вогкім цямринні міражних криниць

Втамовує спрагу любов наша – Голем*,

А світло – жагу невидющих зіниць.

_______________________________

 

* Голем – штучна людина, яка, на відміну від міфічної, не створена з глини, а є породженням людського розуму та праці (фантастичне гіперболізоване відображення пошуків у цьому напрямі алхіміків і кабалістів). У домівці свого «автора» Голем виконує всіляку важку роботу, – відбиток мрії, що людина у такий спосіб звільниться для творчості. Вийшовши з покори, стає страшним і некерованим.

Gözəllik haqda Ballada

 

Gəlirsən gecə yarı, göydə yandırıb ruhları,

Sənin bir damlan ilə – yeddi boğa – dəli olur,

Məsafədən də qara sanki o hər yerdədir,

Bucephalus, Simargl düzüb yarasa qanadları.

 

Xəstəxanalar və sünbülləri sən saymağa gəlirsən,

Bir xanım döşlüyütək sakitliyi pozaraq.

Sən mənim şəhərimi antik tərzdə bəzədin,.

Sən kimsən? Qraver? Xaron? Kapitan? Don Juan? Ya Mühasibsən?

 

Gəlirsən sən seçimsiz bir seçimli olaraqdan,

Müstəntiqlər də gizli belə qərar çıxarır.

Bir sözlə hökm verir dərhal

yeddi kilsədən

Quru küləktək gəlib,

Çöldə olan şəhərə.

Çağlayan çölü əvəz edib,

Sən yovşan gətirirsən.

Bürümüş zınqırovu hər tərəfi, hər yeri:

– Bu, bizim qəbiləmizdir!

 

Bağlayırsan özünü sonsuz zamansızlığa,

Cinayətə tələsən qaçan bir motiv kimi.

______________________________

Балада про Перелесника

 

Ти приходиш опівночі, коли з неба зоріють душі

а капельним співом над соборами сімома,

як на відстані подиху чорно і всюдисущо

розпросторює крила пес летючий Сімаргл.

 

Ти приходиш лічити шпиталі, шпилі,

штиль розколюєш диханням і танками свіч.

Ти розгойдуєш місто, як сýдно розгойдують хвилі,

у некрополі осені з вічністю віч-на-віч.

 

Ти приходиш, як вибір без вибору,

ти приходиш – так справджують вироки

за печатями сімома,

повкидавши ключі у вирій

чи сховавши на дні безокому,

Перелесником, перелячищем, цокотом

 

по бруківці підків – на щастя,

по розколинах дзвону – на сполох,

ти вплітаєшся у позачасся,

як мотив уплітаєшся в скоєне.

Poçt vaqonu

 

Submarina vaqonu.

Çayın dadı. Çörək ətri.

Və bir topa bulud ilə eyləyir mübarizə,

Pambıq konfettək yumşaq səmada göy üzərində

 

Ayrılığı, yorğunluğu mərhəməti aparır,

Və sənin bu səsinlə də kənarında hər şey dolub –

İndi parlaq kəlamlarda, çılpaq həqiqətlərdə, –

Qütb məhvumunu da sanki bir sap ilə ölçür

Bir boğaz teldə açılır.

 

Rəngli hərflərlə dolu zərflər bukülmuşdur.

Ayrılmış rəflərində lütf sanki hökm sürmüşdür.

Vera adlı bələdçi qız orada əbədi yatır.

Əsgər pivəsi. Və avara siyənəyi.

 

Kağız sürətli uşaq qayığıtək.

Sumbrina voqonu Beatles inamı

Gecə dayanacaqda

Geridə qalmaq üçün harada.

______________________

Поштовий вагон

 

У вазах дворів – білі гілочки безу,

Тополі зганяють із неба хмарини.

Листи відпливають в замріяну безвість –

Південно-сліпучі легкі субмарини.

 

Згасає мелодій розчулений голос

В ошатних бравадах та істинах голих,

І сонця прощально-усміхнений лик

Змітає із площі старенький двірник.

 

Розкришений в букви цей день у конверті,

У зірочки безу, що щастя віщують.

Пливуть «субмарини» в вагоні обдертім,

Де бомжі і мрії, обнявшись, ночують.

* * *

Zaman sanki duzla sızır

Qədim saatlardakı qum kimi

Yanıb, bişib, yanıqlar da,

 

Buğlanaraq, həll olubdr

Dənizə də çevrilibdir.

Hansı ki həmişə qalxır

Xatirə dalğaları ilə.

Bir narahatlıq – uzun müddət deyil:

Axı insanlar quruda yaşayırlar

Hardakı duzlu dəniz var...

_____________________

* * *

Час просочується сіллю,

Як пісок із найдавнішого годинника,

 

Пече, випікає, ятрить.

А потім даленіє, розчиняється, –

І стає морем,

У якому добре гойдатися

На хвилях спогадів.

 

Шкода тільки – недовго,

Бо люди мешкають на суходолі,

Де море – сіль...

Salomeya

 

Hara gedəcəksən? Tarana? Ya da Rəqsə?

İnam üçün hamı tək, səlib yürüşlərinə?

Göyümtül laxtalanmış, qan qar paltarlarında.

Köhnə sual: bir söyl sən bəs kimə tapırsan?

 

İohanın kəlləsi legionerin məcməyində,

Rəqs et, Salomeya: qan ki heç su deyil.

Qan atomlı bir məhlul vəy a bir iksirdir,

Rəqs et Salomeya: sən hələ də bir gəncsən.

 

Və hələ də məstliyi sən hələ yaşamamısan...

Timpanlar. Lalələr. bəlalı hərəkətlər.

Qarda bandajlı stamen

Qırmızı güllərindir. Karantin həftəsonu –

Məktəblər üzrədir:

 

Tütək klarnetləri öyrənməyə lüzum yox!

«Qardaşının casusu olma saqın sözüm yox» –

Mən dua eyləyərkən, tərəzi yellənirdi.

ya əlindən – qanlı lardakı –

Əl bombası saatı sürüşdü.

 

Timpanları döydülər – amma o kəsilmədi,

Gəzən bu sükutluğa üstünlük vermək gərək.

Vaxtım bitəndən sonra axı kim olacağam?

Bir fincançı?

Tərəziçi?

Rəqsçi?

 

Hara gedəcəksən? Yaxşı, Sən hara gedəcəksən?

Bir yazıq olduğumu düşmənlərim də bilirlər.

Lalələr də açılır. Və qarlar əriyir.

Və qan yağışı seyrəldir.

Rəqs et, Salomeya.

Rəqs et, Salomeya ...

Rəqs et, Salomeya!

_______________

 

Саломея

 

Із ким ти порадишся, куди підеш у герці, у танці?

Блакитна кров льону у білих одеж.

Одвічне питання: камо грядеш?

Глава Іоанна – на таці.

 

Танцюй, Саломеє, бо кров – не вода,

Від неї нерони хмеліють.

Танцюй, Саломеє, бо ти молода

І ще не спізнала похмілля…

 

Тимпани. І ковзко й непевно ступні.

Червоно – на сніг і на сум без причини.

На святки у школах тепер вихідні,

Лункі, мов «Кларнети» Тичини.

 

«Ти сторожем братові тільки не стань», –

Благаю. Схитнулися шальки,

Мов твій, Саломеє, догідливий стан

І ледь закривавлені пальці.

 

Та били тимпани – і він не почув

Чи зріс корчмарем для скитальців?

А ким мені бути, як стрінуть дощі:

Таріллю, главою чи танцем?

 

І з ким ти порадишся, куди підеш?

Так добре, аж ворог жаліє.

Від краю до краю, від меж і до меж

Неспинний танок Соломії.

* * *

İsti batareyaların bir hasarı,

Qar fırtınalarından qoruya bilmir.

Qış təbiətdə öz rəsmini çəkir

Buz bədəndə, sanki şüşə gövdədə.

 

Ardınca görünən bu sahələr,

Yağış islanıb nəmlənib soyuyub.

Qütb buzu, kimin möhkəm izidir

Yalnız balıq bunu əzbərdən bilir.

 

Bu şərab əlavə olunmayıb, –

Yalnız üzümü hər kəsə bəllidir

Yağış və qarın heç vecinə deyil

Necə düşmək göylərdən yerə gərək:

Manna? Bomba? Ya daki bir Qradtək?

 

Ancaq mənim üçün – heç fərqi yoxdur,

Xəncər kürəyimə hardan sancılar

Qəlbdə olanı dərdi başa vuranda,

Sonra bu baş üəyindən qan olar.

_________________________

 

* * *

І цей штахетник батарей,

Що від зими набігів не рятує,

І білі квітники лілей,

На вікнах висіяні всує,

 

Облиш дощам, що прийдуть вслід,

Холоднозорі і незглибні.

Що водограй – лише політ

Достоту знати тільки рибі,

Що нерозбавлене вино

Достоту знати винограду.

Дощу і снігу заодно

Є змога випадати градом.

 

А нам – ніяк… Ніяк… Лови

Меча блискуче рвійне скерцо,

Якщо душа не сягне голови,

То голова впаде до рівня серця.

Kimerik ağ saçlı hacılar

 

Alçı göydən sanki yerə uçdu,

Ağ sərin qoxusuyala qoxurdu.

Çörək kimi onu yarı böldülər...

Kilsələrin yanı günah doludur.

Ağlıq, kətan parıltısı bərq vurur:

Çörəyim və şərabım belə qoxur.

Və zəng dibinə söykənmək istəyir

Buxarlanır ayağımın izləri.

 

Şəfəq nuru ilə hər kəs parıldar,

İnsan könlü yalnlz yayda ayılar.

Telegramı oxumağa çalışdım,

Nə sən, nə mən, nə də biz ayıldıq.

Eyni zamanda iki.

Körpülərin üstündə

Ayaqda, ilhamlanmış və yüngül,

Qışı qoruyanlar da qar adamlarıdırla...

Bədənlərin molekuly buxarlanaraq uçdu –

Keramik ağ saçlı qrimçilər.

_____________________

 

Примарні білі пілігрими

 

Із неба сипалась старезна штукатурка

І пахло ладаном, і тіні від повік

Надвоє переломлювали вік…

Святих церков округлість грішна

І грішна сяйна білизна.

Так пахла ладаном моя вина

І дзвони добивалися до дна

Твоїх загублених слідів,

Як день на банях відрадів

І впала паморозь сумна.

Давно розведено мости

І телеграми відблукали,

Та ходим поряд я і ти

Холодними сніговиками.

Примарні білі пілігрими…

 

* * *

Zaman it kimi amma hey sulanır.

Ayaqlarınızın altında uzanır.

Bir saniyə incəcəcik sızldayır,

Anma mərasimitək qarşılayır.

Nəticənim xüsusiyyətləri var

Bir nöqtəyə itələyir,

Yollar,

Özü də yalnızca gecə vaxtı.

İşıqlar tamamən söndürüldükdə, –

Bir dəqiqəlik sükutla yaxındır.

 

Mən sənə baxıram

Rublevin gözü ilə, –

İtlər, fənərlər və yollar ilə

Gecələr, maşınlar və siqnallar ilə

Dünyadakı hər kəs ilə

Saniyələr dayandı.

Əks nəticə...

İnam tərzi – retro kostyumlar.

Ümid yalnız xəyal etdi

Moda kilometrləri

Rəngli paltarlar.

_____________

* * *

Час, неначе собака, ласкавий,

Лягає під ноги.

Тонко скиглить секунда,

Упавши в колодязь чекання.

 

Перспектива – завершені

В крапку дороги.

Крапка – це щось сумне,

Мов хвилина мовчання.

 

Я на тебе дивлюся

Очима Рубльова,

Не боюсь, що учора і взавтра.

Реальніші стали сьогодні.

 

Перспектива зворотня…

Як сукні мої старомодні.

А надії все сниться

Вбрання кольорове.

 

* * *

Telefon alıcısını götürürəm. Mən yalnız o nömrələrə zəng edirəm

əzbər bildiyim nömrəyə. Yalnız uzun bir zil səsi eşidirəm.

Məhz bu anda nəyi eşidirsən

Uzun müddət istədiklərimi

Ancaq «Allo!» səs verin

Sizi narahat edirəm.

_______________

 

* * *

Дзвоню по телефонах,

Номери яких знаю напам’ять,

У час, коли ніхто не підніме трубки.

Тоді тільки можна у них почути те,

Що хочеш почути так давно.

Азербайджанською переклав Агшин Алієв

Агшин Алієв народився 16 листопада 1977 р. в с. Ляж Ленкоранського району Азербайджану. Він закінчив історичний факультет Ленкоранського державного університету. Відомий поет, прозаїк та науковець. Автор шести книжок (історичних романів, віршів) і понад ста наукових статей. Його твори перекладені й опубліковані багатьма мовами. Крім рідної азербайджанської, знає перську, турецьку та російську мови.

Лауреат IV Євразійського фестивалю «LiFFt» (премія «Золотий вінок», 2019). Учасник літературного фестивалю в Колумбії. Переможець фестивалю «LiFFt» (2020). За власний творчий доробок та популяризацію української літератури нагороджений Почесним дипломом Міжнародної літературно-мистецької Академії України (2021). Лауреат Міжнародної літературної премії імені Генріха Бьолля (Німеччина, 2021).


Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован. Обязательные поля помечены *

© 2024 Біла хата
Наші матеріали розміщувати в інших виданнях дозволяється лише при умові зазначення гіперпосилання публікації на сайті http://bilahata.net/